Naša borba
Trudiš se da krvavim rukama zadržis svoja creva u stomaku dok se ubeđuješ da se radi samo o košmaru sve dok ne spoznaš - DA, to jesu tvoje iznutrice...
Pobeda ne postoji, nema osećaja idealnog mira jer dok umireš, tvoja utroba u rukama i na tvoje iznenađenje, smrad govana dopire iz tvojih pantalona, vidiš kako se ceri lice štakora koji je zaklao tvoga oca i silovao tvoju majku i sestru, sve to pred tvojim skamenjenim pogledom. Zakleo si se da ćes se osvetiti i umro bi miran - samo da si ostvario taj cilj. Ništa od toga! Drugar tog govneta što je poklalo tvoju porodicu nadmeno gleda u tebe dok piša na tvoje lice i ogoljenu utrobu, smejući se grohotom celo vreme. Tvoje oči se preokreću od bola dok polako umireš znajući da su tvoj otac, majka i sestra umrli uzalud, da nisi ispunio svoj zadatak i da nema pravde na ovom svetu.
Ne želim da mislim o broju jadnih duša koje su ove i slične grozote zadesile u njihovim poslednjim satima, u pokojnoj Jugoslaviji tokom 90-ih. Ko sam bio ja? Šta sam ja u svemu tome uradio? Za šta su umrli? Ništa.
Ja nisam ni znao da Srbija, Hrvatska i Bosna uopšte postoje! Znao sam jedino za Jugoslaviju. Imao sam 12 godina kada je sve počelo i osećaj je bio isto tako nerealan kao i situacija opisana u početku ovog teksta. Moj Nono (dida) mi je pričao o tome kako je njegovom najboljem drugu krv iz grudi šikljala poput crvenog vodoskoka, tokom jednog okršaja u Drugom svetskom ratu, ali jebote - to su bili heroji prošlosti! Ja sam živeo u svetu u kojem sam kada bi nekome rekao da sam iz Jugoslavije dobijao odgovor: ’’Govno jedno srećno’’!
Pre bi se pitao zašto nije bilo Partizana tokom zadnjeg rata. Jebiga, razlozi podložni raspravi, mogao bi pisati knjigu o tome ali moja realnost je da im se nikad nisam pridružio i do danas se osećam kriv zbog toga, naročito kada uzmem u obzir istoriju moje familije. Na kraju krajeva, moj Nono se pridružio Narodno-Oslobodilačkoj Borbi ’41., kada je imao 17 godina! Moj deda-stric, 15 godina nakon odlaska u penziju , organizovao je odbranu regije zvana Lika protiv klero-fašističkog hrvatskog agresora, u periodu ’94-’95! Nismo imali pojma da li je živ - imao sam 16 godina i bio sam besan, ali bio sam u Atlanti, Georgia. Sve se dešavalo tako daleko. Šta sam mogao učiniti?
Danas, mnogo godina posle, znam šta mogu da uradim! Mogu da se pridružim Frontu Slobode i da pomognem u borbi protiv fašističkih snaga koje su uništile moju ponosnu zemlju. Mogu da se pridružim onima što poput mene nisu znali šta da učine da bi se njihov glas čuo. Mogu da se pridružim onima što su pre mene učinili da ovaj list bude realnost a ne san.
Zahvaljujući tim ljudima napokon mogu da ispunim svoju sudbinu - da se borim za ono što su me moji predci naučili da je pravedno - da se borim za narode Jugoslavije, bez obzira na njihovu veru ili narodnost.
Napokon sam razumeo. Moj Nono, katolik po rođenju, nije se borio za pravo na život Srba u Dalmaciji zato što je mislio da tako treba – on je znao da je to jedina ispravna borba i poduzeo je nešto po tom pitanju.
Ovo je ono zbog čega se pravi Front Slobode. Nećemo se više buniti o Dodiku, Silajdžiću i inim, njihovim ratno profiterskim prijateljima/neprijateljima. Trebamo da i hoćemo da, učinimo nešto po tom pitanju: Izaći na ulice, boriti se protiv njih, odupirati im se i pobediti ih, ba š onako kako su to radili i naši preci.
UČINIMO IH PONOSNIM !
