Branimir Stojanović - Trša
Stara škola kapitalizma :
Da li radnik misli?
Drugim rečima, pozicija ankete koja pokušava da dodje do toga šta radnik misli i čija je osnovna pretpostavka da radnik misli pokušava da napravi distancu I prema reakcionarnom talasu koji isključuje radnike iz polja onih koji misle i govore, odnosno da napravi oštar rez sa paradigmom klasne svesti, dakle paradigmom koja uvažava postojanje radnika ali smatra da u ime radnika neko drugi treba da misli i govori.
Forma filma Stara skola kapitalizma Želimira Žilnika je anketa sa radnicima u Srbiji. Radnici u Srbiji ne rade, zapravo zaposleni su, dolaze na radno mesto ali nemaju posla I neplaćeni su, oni zapravo imaju radnu obavezu bez ikakvog radnog zadatka , tako da neispunjavaju osnovni preduslov ankete. Naime, nisu radnici, odnosno mesta na kojima rade nisu fabrike nego neka vrsta socijalnih prihvatnih centara sa radnom obavezom da ne rade.Samim tim prostor fabrike je postao metafora društva u tranziciji, a ne mesto politike radnika. Drugim rečima radništvo u Srbiji je zatočenik: ili klasne paradigme, radnici su uvučeni u društvene antagonističke borbe koje nisu u ime politike radnika ili ulogu podržavaoca ideologije tranzicije, pošto veruju da bi podrška ideologiji nove vladajuce mogla od ih od zaposlenih sa neplacenim radnim mestom pretvori u radnike.
Sylvain Lazarus, antroplog imena, miltant Politicke organizacije I najveci mislilac politike naseg doba, neposredni predhodnik Žilnikove metode ankete, je kroz anketu-istrazivanje otkrio izum radnika u francuskim fabrikama, koji su kroz preskripciju rešavili naizgled neresivu zagonetku otudjujuceg izbora: otpremnina ili zatvranje fabrike. Naime, na otudjujuću dilemu koja je radnike u Francuskoj stavila u situaciju iznudjenog izbora radnici su odgovarali sa: ni …ni , dakle ni jedno ni drugo nego: pravo radnika da sam prebrojava ko je radnik. Drugim recima, radnici otudjujuću dilemu pred koju su stavljeni ne rešavaju birajuci jedno od dva ponudjena resenja, onosno ne sukobljavju se sa vlasnicima fabrika oko interpretacije prirode spora niti zastupaju drustveni utopizam klasne svesti, vec zastupaju sasvim jednostavno pravilo: Samo zbor radnika o cijoj se sudbini odlučuje ima pravo da odluči ko je radnik a ko nije, posto je dilema pred koju su stavljeni , zapravo bila nacin da vlasnici prebrojavaju one koji su za otpremninu I one koji su za zatvaranje fabrike, čime su preuzeli pravo zastupanja odnosno brojanja.Dakle , svako ko prisvaja pravo reprezentacije I brojanja radnika nije vise radnik, drugim recima u polju rada nema reprezentacije, zbor radnika je prisustvo bez reprezentacije I ono samostalno odlučuje o svojoj subini. Otkrice da prisustvo radnika u radnom procesu isključuje mogućnost reprezentacije I da se radnici broje jedan po jedan medjusobno bez operatora brojanja, je otvorilo prostor za pojavu politike radnika.
Ova veliko dostignuće samobrojanja radnika u njihovoj prisutnosti, jedan po jedan, otvara veliku perspektivu politike prisustva bez reprezentacije, zapravo otvara jednu potpuno novu dimenziju vremena koja je vezana za prisustvo a to je kategorija sadašnjosti. Sadašnjost je uvek do sada mišljena kao prošla sadašnjost ili buduća sadašnjost odnosno sadašnjost je uvek ostajala nemišljiva zapravo, bila je neko neodredjeno ništa izmadju prošlosti I budućnosti, stim da su prošlost I budućnost zapravo kategorije potpuno suprotne od sadašnjosti I vezane su za istorijsko vreme, za koje znamo da ne postoji kategoria mogućnosti posto je istorija isključivo vezana za nižnost I postojanje. Sadašnjost je vezana za mogućnost I u ovako mišljenoj sadašnjosti ne važe ni nužnost ni postojanje, ali se bas zato otvara prostor za izricanje preskripcije koja je otkrila politiku radnika. Dakle, kategorija sadasnjosti , prisutnost bez reprezentacije, je mesto produkcije politike radnika.
Stara škola kapitalizma uvodi kategoriju sadašnjosti u filmski prostor I u polju vizuelnog otvara mugućnost svojevrsnog prisustva bez reprezentacije.Dakle, mesto sa koga Žilnik snima film je mesto kreacija prostora za sabiranje aktualnog mnosta koje pokusava da formira prisustvo bez reprezentacije, mnoštva koje se bori da organizuje radnički zbor u uslovima stvarnosti tranzicionog društva u Srbiju . Medjutim, to mesto ostaje nenastanjeno I stalno je devastirano prividnim kratkotrajnim uspesima koji su nista drugo do serija tragičnih nesporazuma.Radnici u Srbiji su : čas lunpenproleteri spremni da unište fabriku i zauvek onemoguće prostor u kome bi povratili identitet I poziciju radnika , čas kalkulanti , koji koriste naivne političke aktiviste, da im ispune najprimitivnije fantazije osvete a koje odmah nakon toga žrtvuju rešavajuci ih se kao balasta koji bi mogao da detektuje da su imali neke druge namere sem da pribave sebi hleb, sanjari koji sanjaju iste snove sa tranzicionim tajkunima, reakcionarna gomila nesposobna za solidarnost-jednom rečju šverceri vlastith zivota.
I pored toga Žilnik ustrajava da sa njima ostane do kraja I ni jedan momenat ne ispušta mogućnost koju je otvorio pozicijom apsolutnog prisustva u mnoštvu, dakle čuva prostor za pojavu radnika I njihove politike. Ovaj nesklad izmedju prostora koji je otvoren za mogucnost politike radnika I stvarnosti politike bez radnika je rascep u kome propada i nestaje čitava stvarnost.
Fikcijski deo filma je tu samo u funkciji giljotine koja mora da odseče glavu lošoj beskonačnosti koja se u nedogled ponavlja.
Drugim rečima , Stara škola kapitalizma je prvi film koji misli film bez reprezentacije odnosno film koji narativ uvodi samo da bi onemogućio bilo koju uzurpaciju mesta koje je otvorilo prostor za pojavu politike I vizuelnog bez reprezentacije , dakle otvara mesto koje je mesto politike radnika I demokratije mnoštva za koje još nemamo ni ime ni slike ni koneptualni aparat.
